Prica za popodne

Jetrva je od svih rodbinskih veza, jedna posebna sorta, ukoliko imate zajedničkog neprijatelja tj svekrvu. Ukoliko se jetrva folira da voli svekrvu, ta rodbinska linija zamire, pre nego je izgradite. Kod moje bivše jetrve nije srećom, bio takav slučaj, tako da osim što smo postale bivše jetrve, ostale smo bliske,  možda i bliže prijateljice.

Dakle moja ta bivša jetrva dolazi nenajavljena, upada kao vetar, onako krupna, crne duge kose, obično i širokim košuljama i širokim pantalonama, poslednji hipy izdanak, širi miris svežine sa sveže oprane kose, oko sebe i krene da galami s vrata.

Strašno, vidiš li ti ženo koliko je sve otišlo u... ( pa opsuje)

Šta sad? Pitam ja, kao čudno mi šta priča, iako godinama vrti istu temu kad god se vidimo. Nikad to nije nešto novo, uvek je sve otišlo u... ( pa opisuje) ranije je bio smak sveta zbog nekih drugih tema, ovo u poslednjih godinu dana glavna glavobolja su cene. Iz nekog čudnog razloga je tek sada uočila da je sve užasno skupo i da kradu na sve strane: prodavci krajcuju, banke nas ojadiše, marketi podvaljuju i sl.

Ta moja bivša jetrva, nije da nije prošla mnogo toga u životu, lepog i ružnog, od bogatstva u kojem se kupala, do krajnjeg siromaštva, od hotela sa pet zvezdica, do zatvora, od najzdravijeg života preko neumerenosti...pa do usmerenosti u kojoj se danas našla i živi već godinama tako.

Obično uspem da je iskuliram, od kad udje sa tim, da je sve otišlo u...nas razgovor obično ima neku svrhu i totalno je dobra tema za popodnevnu priču.

Vidiš li ti, kaže ona danas, da ljudi uopšte više ne misle jedni na druge, srela sam dvoje starih idu onako jedvite jade, ruku pod ruku šetalištem a on nosi neku torbu iz marketa. Teško mu. Niko da priskoči da pomogne. 

Pa jesi ti pomogla

Nisam, iskreno da budem, žurila sam kod tebe.

Pa možda i drugi ljudi žure isto tako, slegnem ja ranjenima.

Mislim se u sebi o kakva tema, sad ce da me gnjavi s nekim babama i dedama kojima niko da pripomogne, pa vuku tešku torbu.

Znaš, kaže mi ona dok kuva za nas dve kafu, znam ja priču o to dvoje starih. Njihov sin je monah u jednom manastiru.

Pa okej, šta će ljudi, ostadoše sami.

Pa to ti kažem, sad je već služila šoljice s kafom pa mi onako preko stola kaže zaverenički, nisu ljudi dobronamerni. Šta misliš da se malo organizuje bar polovina onih koji su u ovoj parohiji, pa malo pomažu, starima čija su deca u manastirima ili onako koji ne mogu sami.

Istina

A zamisli kako je bilo nama u Titovo vreme, to ti je bilo drugačije, bratstvo i jedinstvo, ljudi pomagali a bilo je pomoći od države.

Istina

Znalo se tada šta rade roditelji šta deca, šta škola, šta zdravstveno sistem. Sad je sve pomešano. Roditelji uče decu od kuće, uzimaju za svaki školski predmet privatne nastavnike, ne smeš dete da pustiš sve do fakulteta da sam ode do Doma zdravlja, da ga ne nagrde sestre i ubiju mu samopouzdanje. Neko za ruku pa vodaj ga vamo namo.

Ajde bre, tu se ne slažem, sestre nisu loše, nego su naša deca malo osetljiva.

Šta znam, kaže ona pa mi pogleda u izvrnutu šoljicu kafe, jao imas dobitak!

Opa...