Milano, cuješ li šta covek kaže
Bilo jednom daaavno jedno vreme, u vremenu kada smo se u Srbiji zalagali za neke veoma napredne zakone za osobe sa invaliditetom i kreirali ih upravo mi, koje najviše ta tema dotiče.
E, u tom vremenu jedna medjunarodna organizacija je primila u svoje punopravno članstvo naše udruženje iz Srbije iz Beograda.
Tako smo mi kao članovi i partneri pozvani na konferenciju u Triennale u Milano, tema Dizajn za sve, turizam za sve!
Zapravo ta priča, dizajn za sve, inkluzivni dizajn, pristupačnost za sve ljude bez obzira na godine i sposobnosti, je jedna široka tema, ali ovde ja samo pišem neka svoja viđenja događaja i sopstvena iskustva, pa ne bih sada o tome. Što ne znači da neću u nekom sledećem tekstu.
Elem, pozvani smo na konferenciju u Milano, a još i da držimo jednu sesiju o pristupačnom turizmu u Srbiji😀😀😀Kakav entuzijazam dragih nam prijatelja iz inostranstva.
*****
Da objasnim i ovo: Za one koji ne znaju, odlazak i učešće nas sitnih udruženja iz Srbije, na neko medjunarodno dešavanje, iziskuje milion i sto kombinacija, drž' nađi sredstva za put, drž' nađi pristupačan hotel i naravno sredstva za smeštaj, drž' nađi sredstva za kotizaciju.
Za sve iz budžeta za učešće na konferenciji u inostranstvu, kukaj, moli, piši svim mogućim graCkim i državnim i privatnim potencijalnim donatorima. Nenadano se povodom te jedne molbe za podršku, da učestvujemo na konferenciji, našao kolega, takođe sa invaliditetom, koji je bio član nekog vladajućeg odbora grada Beograda, tog vremena i odlučio da nam pomogne!
👍 Voli i on čovek Italiju, pa kao putovaćemo zajedno, njegovim kombijem, on će dok smo mi u Milanu, da ode malo do Rima, a posle u Trst po cipele. Ujedno i da učestvuje na konferenciji, tema turizam je svima zanimljiva.
A nama je to putovanje bilo jako važno. Nije samo što smo radosni što volimo da putujemo, nego osim konferencije, naši domaćini, medjunarodna organizacija je planirala i sastanak svih svojih članica, pa smo imali i obavezu da budemo tu. Tada smo se nadali da svojim učešćem mi zapravo promovišemo Srbiju u Evropi, kao zemlju u koju vredi ulagati na polju ljudskih prava.
Kako ste videli iz početka ove priče, reč je o bajci.
Posebno iz današnjeg ugla, posle godinu i po pandemije Korona virusa, posle svih horora serviranih na svim mogućim medijima o hiljadama nastradalih Italijana koji su bili najviše pogođeni virusom. Putovanje, konferencije, ljudska prava...kao da je sve to neka bajka koju smo čitali kao mali i maštali o mestima i vremenu kada je živela negde tamo nekada lepa princeza i kralj ali i veštica...Kao da smo samo gledali na ilustracijama u Diznijevim knjigama sve te lepote, prosto čudno iz ovog ugla da smo mi bili uživo tamo.
*****
Čudno i vredno pomenuti je i to, da sam ja, ovako sve sa invalidskim kolicima, zahvaljujući požrtvovanosti, koju može pokrenuti, valjda, samo ljubav I viteštvo jednog princa, videla svaki ćošak Venecije koja je sve samo ne pristupačna.
A naravno da smo iskoristili priliku da vidimo i Veneciju kada smo već na proputovanju kombijem po Italiji.
Obično bi takvom planu, da putovanje bude 2u1 prethodila ovakva scena:
Sedimo u Beogradu, ispred laptop-a planiramo putovanje, predavanje, troškove:
-Organizatori u Milanu planiraju i gala večeru drugi dan konferencije. Evo lepo piše, kotizacija za tu večeru po osobi 50 eura.
-Ma jesu oni bre normalni, šta ima s njima da večeramo za 50 eura! A još i ceo dan ćemo provesti zajedno. Šta bre... pričaćemo na pauzama za kafu.
- 'Oćemo za te pare da svratimo da vidimo Veneciju?
-Dogovor 🤝👍
*****
Neka misle strendzeri, da idemo kod nekih nasih bogatih saradnika na večeru. Tako smo izmislili i kada smo putovali u Beč, umesto gala večere mi otišli da vidimo Ikeu😀😀tada je to bilo čudo neviđeno za Srbe. A zapravo večerali smo u Meku, a uvek se negde nađe i neki kebab.
Neće Srbin da umre od gladi i bez te njihove gala večere.
Čuj 50 evra za večeru 😬 pa mi dva puta manje para ostavimo detetu koje ostaje u stanu, on za te pare ima i da jede i da okupi društvo 😒😒Iako nas posle maže kako niko nije bio, kako je on sam sedeo u stanu čekao nas, sa suzom u oku 😥 i igrao igrice.
*****
Ali da se vratimo na putovanje u Milano.
Tako posle dogovora da idemo sa kolegom, njegovim personalnim asistentom i vozačem, krenusmo na taj put. Nije nam smetalo što nas je gomila u kombiju, što nam je kolega više nego zahtevan, zaista smo bili srećni da predstavljamo sve nas iz Srbije na toj konvenciji Turizam za sve. Pristupačan turizam. Kakva sjajna ideja, oduševljavali smo se. ☺️
Putujemo...🚙
Posle par stajanja od Beograda do granice sa Italijom, već smo dobili neku predstavu kakvo je van Srbije olakšanje živeti ako si osoba sa invaliditetom. Evo i pre 15 godina već odmah posle granice, iako imaš invaliditet i putuješ, ti si kao takva osoba, dobro došao. Tako nešto do dana današnjeg još nije rešeno sa našim turističkim ponudama (od puteva do hotela 😒 )
Još tada, recimo, ako stanete na kafu, na stajalištima već u Hrvatskoj ili Sloveniji imate i mesto da se osvežite, operete ruke, pristupacan toalet ako se teže krećete ili ste u invalidskim kolicima. O pristupu za kaficu da ne pričam, pa tu nema dvoumljenja da ćete ući kao čovek. Bez da vas nose uz stepenice.
Dobro sada da ne grešim dušu ima nekoliko benzinskih stanica i kod nas na autoputu od Beograda do Niša. Iako obično tu higijeničarke drže metle i kofe, osim na OMV.
U nekom od sledećih tekstova pisaću malo detaljnije na tu temu☹️ verovatno će biti naslov teksta Pravda za WC za sve✌️
*****
Najzad, Milano!
Užasna gužva na ulazu u grad😒
Pitao nas kolega u kombiju, još na samoj granici.
-Gde vam je taj Triennale?
-Pa ne znamo, nismo bili u Milanu ranije😒
A kad smo ušli u Milano, kaže njegov asistent
-Ma bili smo mi u Milanu pre par godina!
-Pa gde da idem levo, desno....? pita vozač
-Čekaj, ne znamo.
-Ne može da se stane, ovi Talijani, voze kao ludaci.
-Ništa idemo u krug, vidim ja. Gundja vozač.
-Čekaj! Skoči asistent ovog našeg kolege.
-Šta je bilo?
-Evo tvrđava!
-Pa šta? pita vozač.
-Pa tvrđava bre, to mi je poznato, sada se sve sklopilo!
-Ma sklopio si se ti bre😳
sad već šizi vozač, trube mu neko iz kola nešto psuje pokazuje mu nešto rukama...vozimo u krug.
-Ajde bre stani
napokon kaže ovaj nas kolega,
-Ne mogu da verujem da ste svi toliko smotani.
On sedi na suvozačkom sedištu, asistent mu otvori prozor, pa ovaj naš proturi glavu i zazviždi onako kao na srpskoj svadbi fiju fiii... i vikne nekom prolazniku: Alo, alo, Triennale, Triennale! Ke koza, dove, dove...i sve kao nešto rukama...✋👏👋🖐️👌
-Aaaa😀
kaže Italijan
-Triennale? Tra la la la la la la la...A sinistra, alla destra, sempre dritto, dell’impressionante Duomo ed è la patria del panettone tra la la la... raspričao se 'Talijan😀
Mi blenemo svi u kombiju niko ne shvata jer niko od nas ne ume ni da bekne Italijanski😳😳😳
-Šta kaže brate mili? Pita vozač.
-Pa kako šta kaže, čuli ste svi lepo čoveka, šta je rekao
kaže ovaj nas kolega.
-Ja sam za razliku od vas bar pitao👍
Zblanuti ćutimo, vozikamo još malo u krug i najzad nasli Triennale, pravom Boga jer smo već bili umorni i na ivici živaca ali i opasno gladni.
Al' sve može da izleči parče dobre pice
https://preview.rs/7-vrsta-tradicionalne-italijanske-pice-koje-ce-vas-iznenaditi-u-italiji/
Коментари
Постави коментар