A vi ste za Rudnu glavu, tek sada culi🤔😁

Ništa o nama bez nas drugi deo:

Nas je poslao psihijatar

(Ovo je naslov teksta koji predstavlja uvod za ovu priču, ako niste čitali tekst pre ovog a vi ga pročitajte ☺️)

Sažeto...posao su kolegi i meni 2003/4 bila  neka silna putovanja po istočnoj Srbiji. 

Mapirana mesta su nam bila Boljevac, Majdanpek, Zaječar, Knjaževac...Tada su  neke donatorske ideje ( kao sada pa nisu) bile, da se u tim malim sredinama, pomogne onima koji bi se uključili u stvar koja podržava ljudska prava i sl. 

Mi smo išli s idejom vodiljom, "neka podrzimo i samo jednu jedinu osobu, uradili smo više nego što je uradjeno" do sada tj do tada.

Preko kontakta većih udruženja, nadjosmo jednog čoveka koji vodi neko udruženje slepih...i sam slep, da nas upozna, sa kako je on to kazao, veoma naprednim članom udruženja slepih, iz Majdanpeka.

Iz Beograda smo putovali stazama i bogazama jer naš vozač je dobio neku mapu da se ne ide autoputem, već preko Malo Crniće i Kučeva i ko zna kojih malih mesta. 

Kasnije smo tamo, u taj kraj Srbije, putovali mnogo puta, ali nikada više 😏 tim bogazama kao taj prvi put.

Imajmo u vidu, naš vozač kombija, Sloba, je bio kapetan " bele ladje" u jednom propalom preduzeću Srbija vode, pa koliko zna o rečnom saobraćaju, toliko se na putevima snalazio loše. 

Dakle, pokupimo mi negde na pola puta od Beograda do Majdanpeka, tog našeg vodiča iz udruženja slepih.

Taj covek nam je celim putem u kombiju pevao 😎. Lepo peva, iskreni da budemo, šta će čovek, malo je podsticao stereotip "čim je slep verovatno ima neke druge natprirodne talente". Najčešće ljudi misle ili da ima neverovatan glas, što pokazuju mnogi popularni slepi umetnici, ili da je vidovit😔  

Okej da ne dužim, ovaj naš je baš lepo pevao 😎

Kao što sam vam malo pre i pričala, put od 176 km do Majdanpeka smo putovali ko zna koliko sati jer smo išli naokolo. 

Prođu se neke silne krivine, uši se zapuše sto puta od promene nadmorske visine, ali ... ona priroda neverovatne lepote🧚, to ima zaista samo u Istočnoj Srbiji. Neobično je da se ponegde, nailazi  i na zapuštene betonske građevine u toj tako reći pustoši, na kojima su još uvek ( bila tada a verovatno su i sada) obeležja SFRJ sa sve grbom šest baklji i datumom 29. Novembar. Šta se tada u tom periodu SFRJ tu u tim krajevima, radilo osim rudnika zlata, za drugo ne znam☺️

Priroda je toliko divna da je zaista neverovatna šteta, da je toliko loš put i neiskorišćen potencijal da mnogo veći broj ljudi uživa u tim prirodnim lepotama. Tokom godina unazad putovala sam širom Evrope, ovo što imaju homoljske planine, ne postoji nigde.

Ja sam Beograđanka, dakle nemam poseban razlog da promovišem ovaj kraj😘

Ovo što sam pisala govori o periodu od pre skoro 20 godina, a bila sam i opet poslom, mnogo puta u tom delu Srbije, tamo je sve i sada manje više isto.

Ali to naše nezaboravno putovanje prvi put, da nastavim priču 🙃🙂...

Na kraju krajeva, pojavi se ispred nas Majdanpek. Videli smo putokaz za Rudnu glavu( koja je tek ove  godine 2021. postala poznato mesto, dokle će se  kažu i put napraviti i fabrika neka, kažu pa da se žene zaposle😏☺️ ) Pa smo videli i putokaz za selo Vlaole, ali nismo išli tamo tada, inače kasnijih godina jesmo ali o tome drugi put. 

U Majdanpeku smo zaista tada upoznali budućeg sjajnog saradnika, čoveka kojeg smo u to vreme podstakli: 

Da pokrene udruženje, da nešto zaradi ( za sebe uglavnom 😏) Da uradi ponešto i za lokalnu sredinu

Da se i negde drugde čuje sa taj kraj i osobe sa invaliditetom, koje tu žive.

U totalno nepristupačnim uslovima, hotelu koji miriše na socijalističko doba, od kada nije renoviran, držali smo posle tokom narednih godina posle te 2003. jos mnogo sastanaka, seminara, edukacija, razgovora.

Bilo je  dogadjaja da uveče posle večere, oni koji su mogli zaigraju vlaško kolo. 

Bilo je da smo ih iz Majdanpeka vodili na seminare u druga mesta. Da su slepi snimali kamerom.

Bilo je da smo nazivali svaki seminar nekom najčešće upotrebljavanom rečenicom učesnika npr " Šou sas nas"

Bilo je dogadjaja da su nas  Majdanpečani i Zaječarci zezali kako ne smemo nikako da pijemo kafu od nepoznatih baba u okolnim selima, jer će nas zamadjijati, tamo jako zastupljenom, vlaškom magijom.

Inače saznali smo i to da, od vlaškog jezika do greške u izgovoru, različita su porekla majdanpečkih nadimaka

Muš,Kka, Bz, Zdš, Ck, Paf...

E nama tada bilo dosta i toliko posla i informacija, iako, jao... muke Tantalove, je nosilo svako putovanje u ta mesta, recimo... toalet, koji je redovno za osobe sa invaliditetom, glavni problem u svim hotelima širom Srbije, koristila sam na sledeći način: 

Prvo mi skine domar hotela vrata od toaleta jer smetaju kolicima.

Posle mi stave neku plastičnu stolicu unutar toaleta.

Pošto je svugde sem i toaletu širina vrata normalna, kolica ne mogu naravno da udju unutar toaleta. Onda se bacakam sa kolica na tu plastičnu stolicu a molim Boga da ne padnem nekako skakućem tom stolicom po unutrašnjosti toaleta do lavaboa. Tuširanje i tim uslovima je misaona imenica, ali imam vlažne maramice 🥺 i ogroman entuzijazam.

Ipak ljubaznost naših domaćina ponekad nas je dovela do suza😥 radosnica. Nije bilo tim ljudima teško da nas isprate, da u 5 ujutru kad smo morali da krenemo iz hotela, pripreme da imamo za usput sendvič. To je onaj sendvič koji se ne zaboravlja😋

Takozvani sendvič sa sve! Ali takav samo za vozača i mene. Kolega koji je putovao sa nama je vegan. U tim krajevima nisu ga baš najbolje razumeli☺️

Dete, pitali su ga, a šta je to tebe toliko ogadilo pa ne jedeš meso?!🤔

Ali iskreno jedan taj sendvič koji su mu napravili je super. Pa evo i recepta i slike jednog takvog sličnog.

Kako nisu znali šta je vegansko a šta nije, naši ljubazni domaćini iz Majdanpeka, su u zemičku sa susamom, lepo natrpali zelenu salatu🥬, paradajz🍅, krastavac🥒, papriku🌶️ dve začinili maslinovim uljem i to je to! Otimali smo se, kasnije, o njegov sendvič 😏

Ilustracija http://www.crid.org.rs/preuzmi/

By Jelena Jeremić