Nas je poslao psihijatar

Jedne godine, pre mnogo mnogo godina, kao da je bilo u nekom drugom životu, radila sam sa kolegom iz Udruženja studenata sa hendikepom na nekoj pripremi nekog projekta. Elem, bio nam je zadatak da putujemo po Srbiji 😁 u razna manja mesta, da bi smo dobili neke informacije o tome kakva je pristupačnost, da li ima nekoga ko bi pokrenuo neko svoje novo udruženje osoba sa invaliditetom. 

Sve sa sloganom Ništa o nama bez nas! 

Nekada je to bio hit. Palili smo se na to, imali smo abmbicije i ideje da će nas neko slušati. Da će nas neko pitati, da ćemo u saradnji sa donosiocima odluka u lokalnim manjim sredinama pa tek kasnije u većim, praviti čuda. Jer mi znamo da li je nešto za nas pristupačno ili nije. Mi znamo kako je teško kad negde ne možeš da uđeš, koliko je ponižavajuće da te unose kao nameštaj uz stepenice. Kao mislili smo tada izboricemo se da nas pitaju, da mi kažemo, ne ne ne.. ovo nije pristupačno, pravili smo standarde... igrali se žmurke sa državom koja se učila od nas šta je dizajn za sve...da bi smo dočekali posle niz godina da neko iz te iste države na sastanku u punoj sali drugih organizacija ljudi sa invaliditetom, pita

Smete li da pogledate ove ljude u oči

Neće ta koja je to pitala ni pročitati ovaj tekst. Možda ga neće iko pročitati, ali moja potreba da napišem se krčkala godinama unazad a sada je prokuvala, tako da tekst ide. 

Ako čita iko a posebno osoba koja je tada kad smo mi radili na tim važnim temama,  te godine 2003. bila samo bezobrazna misao njenih sadašnjih PreCeDnika ( a sada je samo bezobrazna) neka pročita tadašnje korake u tom našem putu da budemo ravnopravni, dostojanstveni da uradimo nešto od sebe sa svojim mogućnostima, životima, sposobnostima i ograničenjima.

Dakle radimo na projektu i otišli smo kolega, vozač i ja, u neko najmanje mesto od svih malih mestašca negde ispred Zaječara. Sastanak u opštini. Nema prilaz, unose me, mnogo je strmo, niz je stepenika 😞.

Kolega, vozač, ja, predsednik opštine i njegov pomoćnik. 🧑‍🤝‍🧑👬

Mi imamo uputstva sa pitanjima, jer kao priprema se taj projekat i eventualno učešće u jednom projektu koji je nosio naziv kao socijalističke parole:

Govor mržnje nazad... nešto napred ne sećam se šta.😁😁

A pisalo ga je udruženje koje je imalo isto neki naziv kao te parole:

Antimonopol odmah, lustracija sada (Predsednik tog udruženja je stalno govorio kako će nešto da implAmentira😁😁) no to nije važno sada za priču.

I tako pitamo mi tog predsednika opštine tog maleckog mesta ispred Zaječara i pomoćnika:

✍️Koliko imate osoba sa nekim invaliditetom?

Pa imamo mi jednog on je mnogo sposoban, on ide i u kafanu, kažu oni, imamo i taaaako neko ne čuje dobro ili ne vidi ali hvala Bogu, pa pokažu na mene 🦽ovakve kao vi, mi nemamo kod nas.

✍️ Internet imate? Imate li zvučne semafore za slepe?

Kolega optimista pita dalje.

A predsednik opštine kaže, ma kakav internet, ja sam im jednom uveo u opštini internet a oni gledaju one pornjake, ništa ja to isključio. Znate ja sam po profesiji psihijatar. A to za zvučne semafore što pitaš, e moje dete, pa mi nemamo ni raskrsnicu, kakve semafore, jedne smo napravili samo da deca iz osnovne škole vide kako to izgleda.

Ništa, odosmo mi da vidimo Dom zdravlja, slikamo rampu, koju su kao napravili nedavno da bi ušle žene sa kolicima za bebe. Kad...na prozor kombija, lupa nam neko.

Vas is das?

Ne razumem prijatelju, kaze naš vozač.

Pitam vas is das? Vozite neki kombi piše neka donacija Austrije, pa ko ste vi da slikate?!

A ja odvalim

Pa nas je znate poslao psihijatar... iz opštine.

Ništa od tog našeg puta tamo nije ispalo, ali smo dobili jedan mnogo fini recept, koji ne možete da zaboravite ni u najtežim situacijama.

Recept se zove

Homoljski kačamak

U Homolju je odvajkada kačamak bio i ostao specijalitet nad specijalitetima. Ko ga nije probao, taj ne zna koliko vredi i koliko je ukusan. A sprema se na starinski viševekovan način.

Kačamak se priprema od belog kukuruznog brašna,takozvanog starog seljačkog tvrdunca, mlevenog u vodenici potočari. To vodenično bračno uzima se iz džaka sa drvenim kutlom. To je slađe i ukusnije od onog koje se samelje na mlinu.

U ,,tučani” bakrač se sipa dva litra vode i pusti da dobro provri,a zatim se sipa so,a zatim brašno koje se meša drvenom varjačom ,,kačamilom” oko 35 minuta. Kada se kačamak odvoji od bakrača istrese se na drveni lopar napravljen od bukve i seče u komade koncem ili drvenim nožem. Jede se uz ovčiji ili kravlji sir, meša sa mlekom. Kačamak dobro ide i uz paprikaš ,,bećar”,prženo meso iz salamure, a prava poslastica je kombinacija ,,hladno pečenje-vruć kačamak” i prženi sir iz tučane tepsije.

Recept preuzet sa sajta www.stvarukusa.rs