Život 👩‍🦽👩‍🦼👩‍🦯🦸i još ponešto

Bilo jednom jedno vreme, u vremenu kada se živelo bez maske na licu i putovalo se po svetu poslom ili turistički. Bilo jednom daaavno jedno vreme, u vremenu kada smo se u Srbiji zalagali za neke veoma napredne zakone za osobe sa invaliditetom i kreirali ih upravo mi, koje najviše ta tema dotiče.  E, u tom vremenu jedna medjunarodna organizacija je primila u svoje punopravno članstvo naše udruženje iz Srbije iz Beograda. Tako smo mi kao članovi i partneri pozvani na konferenciju u Triennale u Milano, tema Dizajn za sve, turizam za sve!  Zapravo ta priča, dizajn za sve, inkluzivni dizajn, pristupačnost za sve ljude bez obzira na godine i sposobnosti, je jedna široka tema, ali ovde ja samo pišem neka svoja viđenja događaja i sopstvena iskustva, pa ne bih sada o tome. Što ne znači da neću u nekom sledećem tekstu. Elem, pozvani smo na konferenciju u Milano, a još i da držimo jednu sesiju o pristupačnom turizmu u Srbiji😀😀😀Kakav entuzijazam dragih nam prija...

Ništa o nama bez nas drugi deo: Nas je poslao psihijatar (Ovo  je naslov teksta koji predstavlja uvod za ovu priču, ako niste čitali tekst pre ovog a vi ga pročitajte ☺️) Sažeto...posao su kolegi i meni 2003/4 bila  neka silna putovanja po istočnoj Srbiji.  Mapirana mesta su nam bila Boljevac, Majdanpek, Zaječar, Knjaževac...Tada su  neke donatorske ideje ( kao sada pa nisu) bile, da se u tim malim sredinama, pomogne onima koji bi se uključili u stvar koja podržava ljudska prava i sl.  Mi smo išli s idejom vodiljom, "neka podrzimo i samo jednu jedinu osobu, uradili smo više nego što je uradjeno" do sada tj do tada. Preko kontakta većih udruženja, nadjosmo jednog čoveka koji vodi neko udruženje slepih...i sam slep, da nas upozna, sa kako je on to kazao, veoma naprednim članom udruženja slepih, iz Majdanpeka. Iz Beograda smo putovali stazama i bogazama jer naš vozač je dobio neku mapu da se ne ide autoputem, već preko Malo Crniće i Kučeva i ko zna koji...

Jedne godine, pre mnogo mnogo godina, kao da je bilo u nekom drugom životu, radila sam sa kolegom iz Udruženja studenata sa hendikepom na nekoj pripremi nekog projekta. Elem, bio nam je zadatak da putujemo po Srbiji 😁 u razna manja mesta, da bi smo dobili neke informacije o tome kakva je pristupačnost, da li ima nekoga ko bi pokrenuo neko svoje novo udruženje osoba sa invaliditetom.  Sve sa sloganom Ništa o nama bez nas!  Nekada je to bio hit. Palili smo se na to, imali smo abmbicije i ideje da će nas neko slušati. Da će nas neko pitati, da ćemo u saradnji sa donosiocima odluka u lokalnim manjim sredinama pa tek kasnije u većim, praviti čuda. Jer mi znamo da li je nešto za nas pristupačno ili nije. Mi znamo kako je teško kad negde ne možeš da uđeš, koliko je ponižavajuće da te unose kao nameštaj uz stepenice. Kao mislili smo tada izboricemo se da nas pitaju, da mi kažemo, ne ne ne.. ovo nije pristupačno, pravili smo standarde... igrali se žmurke sa državom koja se učila od na...

Nemoguće da se ne dotaknemo ove pošasti, zaraze koronom ili što kazu na nekim zvaničnim sajtovima: Pandemija bolesti koju izaziva korona virus (COVID-19) je nezapamćenih razmera. Znači ne može da se zaobiđe život nas koji imamo invaliditet i interakcija sa ovim što je nezapamćenih razmera. Ponekad, a možda i češće nego drugi, moramo kod lekara, zbog drugih stvari a da nije Kovid. Tako ja dobijem fiks ideju da uradim audiometriju. Iako su mi pametniji od mene kazali, neeeeemaš prava na nižu cenu slušnog aparata, nisi ti baš toliko gluva za one koji određuju ko ima pravo na to🤔 ne...odem ja u tu avanturu, koja podrazumeva prvo odlazak kod lekara opšte prakse. Dom zdravlja blok 44 Novi Beograd. Zaključana vrata iz prizemlja. Kažu može samo na glavni ulaz. Tamo rampa da se strmekne i neko sposobniji a kamoli ja smotana. Nista, zovem ja tamo neki broj telefona Doma zdravlja  ☎️Ja sam u prizemlju u invalidskim kolicima sam, može li neko od obezbeđenja da otključa vrata 👹📞jeste vi sami...

Nije da nisam pokušala, toliko se trudim da budem ljubazna, da ne gledam negativno kad se šetam (vozim u kolicima) a mame krenu da sklanjaju decu ispred mene. Skloni se da teta prodje! Ili idu ispred mene, lagano šetači, odjednom poskoče ako me vide iza njih. Jao, izvinite nismo vas primetili 😔 Pa stanu pokraj šetališta u stavu mirno ( i skoro da mi smešno, samo što ne salutiraju) Zašto!?? Zašto kad je šetalište dovoljno široko, da se zaobiđemo?! Zašto zaboga miloga, ne mogu normalno da izadjem na ulicu, da mi je skaču ispred mene, da mi ne sklanjaju decu da ih ... ne pogazim, valjda, šta li!?  Kao da mi je cilj da gazim decu po šetalištu. Kada se ikada to dogodilo...da u novinama piše naslov: Prolazila osoba u električnim invalidskim kolicima, pogazila baku ili dete na šetalištu Nikada naravno! Ali da ne bi suviše zakerala dotaći ću se jednog događajčića. U ovoj priči sam bila u običnim kolicima, parkirala na jednom jedinom slobodnom mestu za osobe sa invaliditetom, o...

Koliko ste Oče radili na tome da se stave mermerne stepenice na ulaz crkve? Pa radnici su radili mesec i kusur dana, a ova epidemija, pa dok su se našle pare... više je trajalo sve to. I nije gotovo? Ma gde gotovo, ima tu još mnogo posla. A nema vise nikakve rampe da možemo da uđemo mi u kolicima? Biće, biće...velika rampa samo da prođe ova korona. Mi sada radimo samo, koliko toliko, ne možemo da se opustimo da dodje puna crkva, pa se narod razboli. Razumem. Otišla sam, malo šetala po kraju električnim kolicima. Sloboda za nas koji smo tako ograničeni u kretanju, je misaona imenica. Išla sam u jednu drugu crkvu do skoro. Ali isto su zidali sve i svašta okolo, a dva stepenika da ublaže rampom... ništa😔 Kada sam pitala zašto Oče ne staviste rampu, kazali mi: pa niko o tome ne razmišlja. Tužno.  Stiže proleće, idem krajem tim mojim električnim kolicima udišem malo svežeg vazduha... Ali tužno... poleće asocira da će uskoro najveći hrišćanski praznik, Uskrsnuće Hristovo. Kako ući dosto...

Jetrva je od svih rodbinskih veza, jedna posebna sorta, ukoliko imate zajedničkog neprijatelja tj svekrvu. Ukoliko se jetrva folira da voli svekrvu, ta rodbinska linija zamire, pre nego je izgradite. Kod moje bivše jetrve nije srećom, bio takav slučaj, tako da osim što smo postale bivše jetrve, ostale smo bliske,  možda i bliže prijateljice. Dakle moja ta bivša jetrva dolazi nenajavljena, upada kao vetar, onako krupna, crne duge kose, obično i širokim košuljama i širokim pantalonama, poslednji hipy izdanak, širi miris svežine sa sveže oprane kose, oko sebe i krene da galami s vrata. Strašno, vidiš li ti ženo koliko je sve otišlo u... ( pa opsuje) Šta sad? Pitam ja, kao čudno mi šta priča, iako godinama vrti istu temu kad god se vidimo. Nikad to nije nešto novo, uvek je sve otišlo u... ( pa opisuje) ranije je bio smak sveta zbog nekih drugih tema, ovo u poslednjih godinu dana glavna glavobolja su cene. Iz nekog čudnog razloga je tek sada uočila da je sve užasno skupo i da kradu na s...