Život 👩‍🦽👩‍🦼👩‍🦯🦸i još ponešto

Bilo jednom jedno vreme, u vremenu kada se živelo bez maske na licu i putovalo se po svetu poslom ili turistički. Bilo jednom daaavno jedno vreme, u vremenu kada smo se u Srbiji zalagali za neke veoma napredne zakone za osobe sa invaliditetom i kreirali ih upravo mi, koje najviše ta tema dotiče.  E, u tom vremenu jedna medjunarodna organizacija je primila u svoje punopravno članstvo naše udruženje iz Srbije iz Beograda. Tako smo mi kao članovi i partneri pozvani na konferenciju u Triennale u Milano, tema Dizajn za sve, turizam za sve!  Zapravo ta priča, dizajn za sve, inkluzivni dizajn, pristupačnost za sve ljude bez obzira na godine i sposobnosti, je jedna široka tema, ali ovde ja samo pišem neka svoja viđenja događaja i sopstvena iskustva, pa ne bih sada o tome. Što ne znači da neću u nekom sledećem tekstu. Elem, pozvani smo na konferenciju u Milano, a još i da držimo jednu sesiju o pristupačnom turizmu u Srbiji😀😀😀Kakav entuzijazam dragih nam prija...

Ništa o nama bez nas drugi deo: Nas je poslao psihijatar (Ovo  je naslov teksta koji predstavlja uvod za ovu priču, ako niste čitali tekst pre ovog a vi ga pročitajte ☺️) Sažeto...posao su kolegi i meni 2003/4 bila  neka silna putovanja po istočnoj Srbiji.  Mapirana mesta su nam bila Boljevac, Majdanpek, Zaječar, Knjaževac...Tada su  neke donatorske ideje ( kao sada pa nisu) bile, da se u tim malim sredinama, pomogne onima koji bi se uključili u stvar koja podržava ljudska prava i sl.  Mi smo išli s idejom vodiljom, "neka podrzimo i samo jednu jedinu osobu, uradili smo više nego što je uradjeno" do sada tj do tada. Preko kontakta većih udruženja, nadjosmo jednog čoveka koji vodi neko udruženje slepih...i sam slep, da nas upozna, sa kako je on to kazao, veoma naprednim članom udruženja slepih, iz Majdanpeka. Iz Beograda smo putovali stazama i bogazama jer naš vozač je dobio neku mapu da se ne ide autoputem, već preko Malo Crniće i Kučeva i ko zna koji...

Jedne godine, pre mnogo mnogo godina, kao da je bilo u nekom drugom životu, radila sam sa kolegom iz Udruženja studenata sa hendikepom na nekoj pripremi nekog projekta. Elem, bio nam je zadatak da putujemo po Srbiji 😁 u razna manja mesta, da bi smo dobili neke informacije o tome kakva je pristupačnost, da li ima nekoga ko bi pokrenuo neko svoje novo udruženje osoba sa invaliditetom.  Sve sa sloganom Ništa o nama bez nas!  Nekada je to bio hit. Palili smo se na to, imali smo abmbicije i ideje da će nas neko slušati. Da će nas neko pitati, da ćemo u saradnji sa donosiocima odluka u lokalnim manjim sredinama pa tek kasnije u većim, praviti čuda. Jer mi znamo da li je nešto za nas pristupačno ili nije. Mi znamo kako je teško kad negde ne možeš da uđeš, koliko je ponižavajuće da te unose kao nameštaj uz stepenice. Kao mislili smo tada izboricemo se da nas pitaju, da mi kažemo, ne ne ne.. ovo nije pristupačno, pravili smo standarde... igrali se žmurke sa državom koja se učila od na...

Nemoguće da se ne dotaknemo ove pošasti, zaraze koronom ili što kazu na nekim zvaničnim sajtovima: Pandemija bolesti koju izaziva korona virus (COVID-19) je nezapamćenih razmera. Znači ne može da se zaobiđe život nas koji imamo invaliditet i interakcija sa ovim što je nezapamćenih razmera. Ponekad, a možda i češće nego drugi, moramo kod lekara, zbog drugih stvari a da nije Kovid. Tako ja dobijem fiks ideju da uradim audiometriju. Iako su mi pametniji od mene kazali, neeeeemaš prava na nižu cenu slušnog aparata, nisi ti baš toliko gluva za one koji određuju ko ima pravo na to🤔 ne...odem ja u tu avanturu, koja podrazumeva prvo odlazak kod lekara opšte prakse. Dom zdravlja blok 44 Novi Beograd. Zaključana vrata iz prizemlja. Kažu može samo na glavni ulaz. Tamo rampa da se strmekne i neko sposobniji a kamoli ja smotana. Nista, zovem ja tamo neki broj telefona Doma zdravlja  ☎️Ja sam u prizemlju u invalidskim kolicima sam, može li neko od obezbeđenja da otključa vrata 👹📞jeste vi sami...

Nije da nisam pokušala, toliko se trudim da budem ljubazna, da ne gledam negativno kad se šetam (vozim u kolicima) a mame krenu da sklanjaju decu ispred mene. Skloni se da teta prodje! Ili idu ispred mene, lagano šetači, odjednom poskoče ako me vide iza njih. Jao, izvinite nismo vas primetili 😔 Pa stanu pokraj šetališta u stavu mirno ( i skoro da mi smešno, samo što ne salutiraju) Zašto!?? Zašto kad je šetalište dovoljno široko, da se zaobiđemo?! Zašto zaboga miloga, ne mogu normalno da izadjem na ulicu, da mi je skaču ispred mene, da mi ne sklanjaju decu da ih ... ne pogazim, valjda, šta li!?  Kao da mi je cilj da gazim decu po šetalištu. Kada se ikada to dogodilo...da u novinama piše naslov: Prolazila osoba u električnim invalidskim kolicima, pogazila baku ili dete na šetalištu Nikada naravno! Ali da ne bi suviše zakerala dotaći ću se jednog događajčića. U ovoj priči sam bila u običnim kolicima, parkirala na jednom jedinom slobodnom mestu za osobe sa invaliditetom, o...

Koliko ste Oče radili na tome da se stave mermerne stepenice na ulaz crkve? Pa radnici su radili mesec i kusur dana, a ova epidemija, pa dok su se našle pare... više je trajalo sve to. I nije gotovo? Ma gde gotovo, ima tu još mnogo posla. A nema vise nikakve rampe da možemo da uđemo mi u kolicima? Biće, biće...velika rampa samo da prođe ova korona. Mi sada radimo samo, koliko toliko, ne možemo da se opustimo da dodje puna crkva, pa se narod razboli. Razumem. Otišla sam, malo šetala po kraju električnim kolicima. Sloboda za nas koji smo tako ograničeni u kretanju, je misaona imenica. Išla sam u jednu drugu crkvu do skoro. Ali isto su zidali sve i svašta okolo, a dva stepenika da ublaže rampom... ništa😔 Kada sam pitala zašto Oče ne staviste rampu, kazali mi: pa niko o tome ne razmišlja. Tužno.  Stiže proleće, idem krajem tim mojim električnim kolicima udišem malo svežeg vazduha... Ali tužno... poleće asocira da će uskoro najveći hrišćanski praznik, Uskrsnuće Hristovo. Kako ući dosto...

Jetrva je od svih rodbinskih veza, jedna posebna sorta, ukoliko imate zajedničkog neprijatelja tj svekrvu. Ukoliko se jetrva folira da voli svekrvu, ta rodbinska linija zamire, pre nego je izgradite. Kod moje bivše jetrve nije srećom, bio takav slučaj, tako da osim što smo postale bivše jetrve, ostale smo bliske,  možda i bliže prijateljice. Dakle moja ta bivša jetrva dolazi nenajavljena, upada kao vetar, onako krupna, crne duge kose, obično i širokim košuljama i širokim pantalonama, poslednji hipy izdanak, širi miris svežine sa sveže oprane kose, oko sebe i krene da galami s vrata. Strašno, vidiš li ti ženo koliko je sve otišlo u... ( pa opsuje) Šta sad? Pitam ja, kao čudno mi šta priča, iako godinama vrti istu temu kad god se vidimo. Nikad to nije nešto novo, uvek je sve otišlo u... ( pa opisuje) ranije je bio smak sveta zbog nekih drugih tema, ovo u poslednjih godinu dana glavna glavobolja su cene. Iz nekog čudnog razloga je tek sada uočila da je sve užasno skupo i da kradu na s...

Iako sam, jutros puna entuzijazma, imala ideju da idem kolima do hipermarketa, ništa od toga 😞 dok sam se spremila prošla je večnost, tako da sam samo otisla u najbliži market, električnim kolicima. Marketi većih kompanija u Beogradu, su skoro svi, pristupačni. Kupovina izgleda kao na slici. Većina većih prodavnica kozmetike u Beogradu, je takođe pristupačno a poslovođe nas već poznaju, pa hoće da pomognu ako nešto treba čak i ako je gužva otvore kasu da bi neko od nas iz komšiluka, kome je frka, pazario brže. Fina je ta žena koja radi kao poslovođa, uvek ljubazna, pita može li šta da pomogne. Jednom sam imala slušalice i slušala, Stonse, čini mi se, pa dok sam birala krompir, odjednom vidim tu poslovođu, otvara usta ( tada se još nisu nosile maske) ali je ne čujem. Skinem ja slušalice, stavim slušne aparate, ona i dalje stoji, strpljivo me čeka da je napokon čujem. Kažite😁 Pa pitam Vas tri puta već, jel treba pomoć😌 Pa ja Vas komšinice uopšte ne čujem, imala sam slušalice. Ako ako,...

Planiram da odem u malo veću kupovinu. Izlazi mi se, inače naručim preko on line kupovine. Sve donese čovek iz marketa, platiš čekom na odloženo 😉 da odloženije ne može biti😁. Kao da nikada neće stići taj ček. A stigne, naravno, za 90 ili 300 dana, ali kad stigne, uh tada osetiš na budžetu manje para. Okej nije to sada tema, iako samo da dodam komentar, ima onih u mojoj porodici koji kažu: jao tebe banke obožavaju. Krediti, čekovi, dozvoljeni minus( i onaj drugi 🤭) za banke dušu dalo da uzima kamatu. Pa šta?! Dakle, kao što rekoh nije to tema ovog posta.  Može roba da stigne i tako-dostava. Ali iiiiideeee mi se malo napolje. Neću sada da kukam oko ovog da smo godinu dana u karantinu, možda negde u nekom drugom postu. I sada, ako ste osoba koja se teže kreće npr kao ja koja koristim invalidska kolica, odlazak u nabavku hrane za kuću, predstavlja jedan proces. Prvo ruta kojim ćeš ići: skreneš tamo gde nema  ivičnjaka, dva puta desno, pet puta okolo. Onda taman s radošću da pr...

Čupavaci, posno, lako, sočno ☕Posni čupavaci su toliko sočni da ja, iskreno uopšte više ne pravim one sa jajima. Tražila sam i probala razne recepte, ovaj je modifikacija najboljih. U posudu 🥣 sjediniti 30 kasika brasna 20 kasika secera 35 kasika vode 25 kasika ulja  1,1/2 prasak za pecivo Izmesati i izliti u tepsiju i staviti da se pece oko pola sata na 180 stepeni. Za to vreme napraviti fil tj. Glazura: 150 gr šećera 50gr kakaa 50gr posne čokolade za kuvanje 200gr margarina 1dl vode 200 gr kokosa Ohlađen kolač seći na kocke umakati u glazuru i preko posipati kokosovim brašnom.🎉🥳😍

Od onoga što ovde za mene počinje kao besplatna terapija i želja da negde dokumentujem svoj život kao odrasla osoba koja živi retko aktivnim životom jedne osobe sa hendikepom,  deleći svoja životna iskustva, pruža mi se prilika da dam podršku onima koji čitaju. Da zajedno stvorimo jednu platformu gde mogu da pomognem vama, nama... i dam savete, ako treba.  Sjajno je kada čitaoci stupe u kontakt ili počnemo da  razgovaramo o temama o kojima pišem bilo da je u pitanju pravljenje jednostavnog kolača ili teme o kojima obično ne bi razgovarali uživo.  U svakom slučaju znam da u svojoj aktivnoj humanitarnoj praksi imam mnogo primera da sam pomogla da mnogi nađu samopouzdanje da progovore, izađu u svojim invalidskim kolicima ili započnu kampanju, to mene ispunjava srećom. Sledeći post je recept, preterah u priči ( opet)

Znam da to stalno govorim, ali zaista ne mogu da verujem da je kraj marta 2021 a ja ne pokrećem ovde priču od 2013 ! Okej bilo je razloga što sam bila malo tiha, pronalazeći novu opsesiju, koja će mene i vas ispuniti u sledećem blogu. Ponovo ste na pravom mestu, ovog meseca želim da vas upoznam sa Vesnom. Kraljicom kuhinje, usisavanja i briskanja po kući, kraljicom nepremostivih stepenika, ivičnjaka, nedostupnih toaleta,…

 Za ovaj kolač je prosto nemogućnosti napraviti fotografiju koja pokazuje koliko je kolač sočan 🤩Zvezda kolača je pomorandža. Trenutno ( mart 2021 o.g) je cena oko 170 din ima i skuplje ali ako se potrudimo i podržavamo male proizvođače naći ćete po ovoj ceni. Za kolač realno treba barem 6 većih pomorandži.Preliven pomorandzin kolac Kora :200 gr šećera, 1 vanil šećer ,100 gr kokosa, 150 gr griza, 150gr brašna, 1 prašak za pecivo, 300 ml soka pomorandze i 100 ml kisele vode.(kad ne pravite kolac na vodi onda dodate umesto kisele vode 100 ml ulja ) Sve sjediniti🥣 (da nema grudvica) staviti na pleh papir za pečenje i peći na 180C oko 30 min Preliv :  300ml soka od pomorandze i 5 kasika šećera prokuvati 7 -8 min pa prohladti da bude preliv bude mlak Mlak kolac izbockati pa preliti mlakim prelivom. Kolac dobro ohladiti pa iseci kocke.

Ja sam prvenstveno mama  i baka i u kući domaćica ali sam i osoba sa određenom ograničenjima u kretanju. Koliko god aktivno živela, vozila auto, sama se starala o sebi, kući deci, poslovnom i drugim izazovima uvek mi je zadovoljstvo da odvojim vreme i posvetim se kuvanju. To me opušta, to me inspiriše.  Zbog toga sam, što sama a što uz pomoć interneta i raznih knjiga razvila kako da spremam što zdraviju hranu a da pri tome šparamo kućni budžet. Na ovom blogu ću govoriti o isprobanim receptima za domaća predjela, glavna jela, čokolade, krem namaze, salate, posne i one manje posne hrane kao i o domaći pripremljenim i provereno dobrim sredstvima za higijenu itd. Probacemo i o ograničenju ne samo za mene koja zbog invalidskih kolica ne mogu da udjem u xxxxxx obkekata već to isto imaji mame sa kolicima za bebe, nase starije sugrađanke... Druga važna motivacija za pokretanje ovog bloga je da skratim sebi vreme kada me mnoge prijateljice (i rođake) pitaju za ove ili one recepte. Lakš...